Вера све може да учини, све да Швори. Наду милост Божја ограђује и чини је непосшидном. А љубав никад не пада, не застаје ц не да мира ономе који је занетш њеним блаженим одушевљењем.
(Лесшвица, Пеука ХХХ)
ПРЕДГОВОР
О животу св. Јована Лествичника, писца Лествице, не зна се много, Обично се узима да је рођен 525. године, ве-роватно у Цариграду, у побожној породици богатих и зна-менитих цариградских племића св. Ксенофонта и Марије. Према ономе што о њему пише монах Данило, св. Јован је дошао у Синајски манастир када му је било шеснаест годи-на. Синајски манастир, од 1Х в. познат под називом Св. Ка-тарине, саградио је византијски цар Јустинијан 527. године у северном подножју једног од главних синајских врхова, Џе-бел Мусе, на Синајском полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха из Егип-та и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и св. Јован, и живи под руководством светога старца Марти-рија све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима, на месту збаном Тола, и живи тамо пуних четрдесет година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са једним учеником, Мојсијем. Његови подвизи и светост почињу да привлаче људе, монахе, који му долазе ради савета, утехе, исцељења. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да настави са општежитељним под-вигом, можда и на тражење браће. Тек, сигурно је да га брат-ство Синајског манастира бира за игумана. Тај избор се до-годио' вероватно почетком 600. године, јер је с јесени те го-дине сачувано једно писмо св. Григорија Великог, папе рим-ског, упућено св. Јовану као игуману синајском. Колико је св. Јован после тога провео на положају игумана није мо-гућно утврдити, али се зна да је за живота напустио тај по-ложај, уступивши га рођеном брату, Георгију, и повукао се у своју испосницу у Толи, где је вероватно и умро. Ако је тачно предање, да је умро у осамдесет трећој години старости, онда би година његове смрти могла бити 608.
Св. Јован је био веома образован човек. То се види из његовог дела, Лествице, у коме се може установити ши-роко познавање не само светоотачке литературе и Светог пи-сма него и класичне философије, па чак и извесних лаичких наука, као нпр. медицине или војне вештине. Тиме се потвр-ђују речи његовог биографа, да је Јован био човек „са општим образовањем“, а под општим (енциклопедијским) образова-њем подразумевало се у то доба темељно познавање грама- · тике, поетике, реторике, философије, математике и других ди-сциплина. Његово име било је познато широм културног све-та већ за време његова живота, што недвосмислено доказује његова лична веза и преписка са римским папом, св. Григоријем Великим, као и многобројне везе са разним подвижни-цима и.светитељима Блиског Истока. На основу података у самој Лествици, може се закључити да је он и путовао, и обилазио чувене центре, посебно у Египту, као што су Ка-коп, Филаки (Тамница) код Александрије и други. Колико је био цењен као духовник и посвећеник божанских тајни, нај-боље сведочи писмо св. Јована, игумана једнога другог си-вајског манастира, Раиту, удаљеног од манастира Св. Ката-рине око 30 км. Јован Раитски Моли да му игуман синајски напише и пошаље књигу посвећену монашком животу, мона-шкој философији. Тако и настаје Лествица, или Рај-ска лествица, главно дело св. Јована, по коме он и но-си назив Лествичник, То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свога рођења како би постао зрео — по мерилима онога доба, — тако је и монаху потребно да прође тридесет ступ-њева у своме подвигу, да достигне духовно савршенство. Иде-ја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршен-ству, узета је из познатог сна старозаветног праоца Јакова "(1 Мојс. 28, 12—13). Симболички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се анђели Бо-жји пењу и силазе, и на чијем се врху налази сам Господ, —треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршен-ства, везу између земље и неба, пут на коме човека прате анђели Божји и који има сасвим одређен циљ: самога Госпо-да, Бога. Монашки подвиг треба да буде такав пут, којим се душа поступно ослобађа од земаљског и уздиже ка небеском. Отуда симболички назив Лествица.
Уз Лествицу, св. Јован Лествичник је написао, по-себно за раитског игумана, спис под називом Поука па-стиру, у коме се дају практични савети манастирском ста-решини (настојатељу) у погледу духовног руковођења брат-ством. Осим тога, сматра се да је св. Јован написао и комен-таре еванђеља по Матеју и Луки, као и известан број писама монасима, али су и коментари и писма изгубљени. Изгубље-но је и његово писмо св. Григорију Великом.
Лествицу, каоси Поуку пастиру, уз преписку св. Јована са Јованом Раитским, и остале биографске списе о' Лествичнику, превео сам са грчког оригинала објављеног у Мињовој Патрологији (5. 4. 88, 583 — 1248), а поредио сам уз то и најновије издање тога дела у Согопа Рабгишт 5ајезја-па, Зег. Ог., УП1ТХ, Топпо, 1941, као и грчко издање Софро-нија Еримита, Константинопољ, 1883. Приликом превођења сам имао у виду и извесне постојеће преводе, као: латински, руски, италијански. Да би се омогућило лакше сналажење, гроверавање или цитирање према оригиналу, полуцрним ци-фрама у загради на почетку одговарајућег реда обележио сам бројеве колумни у издању Миња.
Београд, 1961. Димитрије Богдановић
УВОД
Кратко житије аве Јована, званога Схоластик, игумана свете Синајске горе и правога свеца, које је саставио Данило, мо нах раитски, частан и добродетељан човек.
Нисам у стању да сасвим тачно кажем где се родио и у коме се чувеном граду васпитао овај велики човек пре не-го што се одао монашком подвигу. Али, у коме се граду див-Ни отац сада налази и где се божанском храном части, то сасвим поуздано знам. Јер и он сада пребива у ономе граду о коме на једном месту говори милозвучни Павле, ускликнув-ши: Наше је живљење на небесима (Ф лп. 3, 20), те у невештаственом осећају храни свој дух оним чега никада вије доста, ужива у призору бесмртне духовне лепоте и ду-хом се радује духовном. Он прими награду достојну свога зно-ја и почаст за неуморни труд, добивши вечно наслеђе и при-друживши се за свагда онима чија нога стоји на (597) правом плуту (Пе, 25, 12), постајући са њима једно.
На који начин је овај човек од крви и меса достигао бестелесна бића, изложићу што је могуће јасније.
У својој шеснаестој години (по духовном узрасту, међу, тим, хиљаду година стар), блажени предаде себе Великом Свештенику као чисту и добровољну жртву, Телом се попе на Синајску а душом на небеску гору, у намери, мислим, да му баш то видљиво место послужи као најбољи путовођа ка гори невидљивој. Пресекавши срамну бестидност туђинова-њем, тим одличним средством да се успостави надзор над сво-јим страстима, он достиже и дубоко смиреноумље, те већ у самом почетку подвига сасвим паметно прогна варалицу са-моугађања и самопоуздања: погнуо је главу и поверио се јед-ном одличном укротитељу младости, како би, вођен његовом сигурном руком, без опасности прешао дубоко море живота. Тако је потпуно умртвио себе: имао је душу као без разума и без воље, лишену чак и природног својства[1]). Што је још чудније, он, човек са општим образовање[2]), постаје ученик небеске простоте, сматрајући охолост философије за нешто најбесмисленије и сасвим туђе смирењу.
После деветнаест година, пославши свог васпитача небе-ском цару као неког посланика и заступника, излази и сам на поприште безмолвија, држећи у рукама молитве свог ве-ликог оца као оружје за разарање непријатељских тврђава. Пронашавши место згодно за усамљени подвиг, удаљено од (600) цркве око пет стадија (то место се зваше Тола), прове-де тамо четрдесет година у истрајним подвизима, свагда пламтећи ватреном љубављу Божјом.
Ко може речима да опише и Приповедањем да ода до-стојно признање подвизима што их је он тамо извео! И како да се открије сваки труд његов, у тајности сејан! Ипак, ма-кар и само по неким од главних подвига, моћи ћемо добити извесну представу о свесветом богатству трисветога.
Јео је од сваке врсте хране која се без приговора допу-шта монасима, али врло мало. Тим путем, како ми изгледа, премудро сломи рог таштине и таквом уздржљивошћу сузби господарицу што много извољева, претећи јој оскудицом; У-мукни! престани! Усамљеношћу и избегавањем сусрета са људима угасио је пламен ове пећи (тј, тела — прим. прев.), претворио га сасвим у пепео и потпуно стишао. Путем ми-лостиње и оскудице у животним потребама, овај јунак је храбро избегао обожавање идола (уп. Кол. 3, 5). Подизао је душу из свакодневне самрти и клонулости[3]), боцкајући је се-ћањем на смрт као иглом. Клупче пристрашћа и сваковрсних чулних уживања размотао је служећи се светом тугом, Ти-ранију гнева убио је мачем послушности већ пре тога, а пи-јавицу пауколике таштине усмртио је тиме што се ретко јав-љао међу људима, и још ређе говорио.
А шта тек да се каже о победи коју је тај дивни посве-ћеник извојевао над осмом страшћу[4])? шта онда о највећем ступњу очишћења што га је овај Веселеило (уп. 2 Мојс. 31. и д.) послушности[5]) започео, а Господ небеског Јерусалима до-вршио Својим доласкомр Без послушности се, наиме, не мо-гу победити ђаво и дружина његова. На које место у овоме венцу да ставим извор његових суза (нешто што се не среће (601) тако често), чија скривена радионица постоји још и сад: једна врло мала пештера у подножју планине, удаљена од његове и свачије келије таман толико да се не створи по-вод за славољубље» Но, та пећина је била блиска небу по тужним јауцима и дозивању у помоћ, који су се разлегали из ње са снагом коју обично испоље они што су прободени мачем или они којима усијаним железом боду и ваде очи.
Предавао се сну искључиво толико колико је потребно да природа ума не буде озлеђена неспавањем. А пред спавање би се много молио и састављао књиге: то му бејаше једин-ствено средство против унинија. Па и сав живот му беше јед-па непрекидна молитва и неизмерна љубав према Богу. По-сматрајући Бога, дању и ноћу, у чистоти своје светости као у огледалу, он није хтео, или, још тачније речено, није могао да се засити.
Поводећи се за његовим примером, неки монах Мојсије га је упорно молио да га прими за ученика и да га упозна са правом философијом. Покренуо је чак и неке старце да оду великоме Јовану, и захваљујући њиховим молбама Јован при-стаде да га прими. Једнога дана Јован нареди Мојсију да оде у градину и тамо наспе земље која би била згодна за об-делавање и неговање поврћа. Стигавши на одређено место, Мојсије вредно приону на посао који му је заповеђен. Но, када дође подне и освоји највећа припека (тада бејаше ме-сец август), Мојсије се склони у сенку једнога огромног ка-мена, леже и заспа. А Господ, који неће ничим да ожалости Своје слуге, по обичају Своме предухитри опасност. Велики старац, који је у својој келији седео и размишљао о себи и (604) о Богу, паде у неки лагани сан, у коме виде једног све-штеноликог човека како га буди и кори га због његовог сна, н говори: „Јоване, како можеш да спаваш без бриге док се Мојсије налази у опасности7!“ Јован нагло скочи и наоружа се молитвом за свог ученика. И када се предвече Мојсије вратио у келију, упита га Јован, да му се није десило штогод неочекивано и непријатно. А овај одговори: „Огромна стена би ме сигурно згњечила док сам .у подне спавао под њом, да ми се није причуло како ме зовеш, те сам у једном скоку био далеко од тог места“. А Јован, истински смиреноуман, ништа не рече о своме виђењу, него скривеним уздасима и силином љубави слављаше благога Бога.
Бејаше он узор врлине и лекар невидљивих рана. Тако, на пример, један човек, по имену Исакије, снажно обузет те-